Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ

Оцена корисника:  5 / 5

Звезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активнаЗвезда активна
 

Има једна иконична сцена која се понавља од једних до других избора, од оних Милошевићевих времена па до данас.. Изборни дан, траје изборна тишина, новинарска екипа пред неким типичним бирачким мјестом, зауставља неког типичног бирача који излази са гласања...Типичан гласач, обично пензионер, налик доброћудним ликовима које сви и предобро познајемо из серија као што су Бољи живот, Срећни људи или Породично благо..

Типичан разговор отприлике иде овако:


- Добро јутро.. Да ли сте обавили своју грађанску дужност?
- Да, да, јесмо наравно..
- За кога сте гласали?
- А, то је тајна.. (уз осмијех)
- Па шта очекујете од ових избора?
(слиједи најтипичнији могући одговор) - ПА ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ!

С друге стране, неки други типични Срби уложиће велику енергију и хектолитре зноја у агитовање за неког кандидата на изборима или за неку странку, вјерујући да - када тај неко побиједи - ДА ЋЕ НАМА (или њима) БИТИ БОЉЕ. Везујући идеју побољшања живота за математички резултат избора, и једни и други, готово сви, прије или касније ће бити РАЗОЧАРАНИ. Једни одмах након избора - када схвате да њихов кандидат или странка, нису побиједили - па сходно њиховом резону то сада значи да је "пропуштена шанса" и да нам НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ. Неријетко се дешава да реакција на такав резултат склизне у провалију мржње према оним нашим и њиховим сународницима који су гласали за побједничког кандидата. У томе нема ништа чудно, онај ко се оклизне на том опасном мјесту, везао је "ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ" за резултат избора, па ће гласачи из супротног табора по природи ствари - бити кривци за то што му "НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ".

Они други, одушевљени бирачи чији је кандидат побиједио (а који идеју "ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ" такође везују за резултат избора) разочараће се касније - када се с протоком времена покаже да ни кандидат у кога су се заклињали и због кога су се закрвили са неким другим, исто тако типичним Србима, заправо није донио "хокус покус" промјену у њиховим животима, те да њима и поред побједе - ипак "НИЈЕ ПОСТАЛО БОЉЕ".

Другим ријечима - и једни и други такви, типични бирачи, биће разочарани - само зато што су претходно допустили да буду "зачарани" - једном врло негативном ИЛУЗИЈОМ.
Суштина те илузије се крије у резоновању наслијеђеном из комунистичких времена. Тада смо сви присилно изједначавани у немању и таворењу. С једне стране су постојале масе које су се трудиле да вриједно и поштено раде, очекујући - као у неком парарелигијском заносу - награду на овом свијету од свог црвеног идола у бијелим рукавицама и тамним наочарима. Ту награду су замишљали као нешто конкретно и материјално, једном ријечју - ДА ИМ БУДЕ БОЉЕ, или да БУДЕ БОЉЕ њиховој дјеци и потомцима - помијерајући тако своје очекивање у неку магловиту будућност. С друге стране, увиђали су - ма како да нису! - сав апсурд те "црвене парарелигије" и негдје у себи слутили да се и у том систему на челна мјеста пробијају они најгори, и да ствари не иду ка добру. Међутим, мислили су - то је зато што Велики вођа то не зна. Када би знао, ријешио би он то.

Да би се растеретили, била им је обезбијеђена и једна активност, слична свакодневном испољавању мржње у Орвеловој "1984-тој" - пружена им је прилика да на партијским састанцима и састанцима радничких савјета оштре своје језике и искаљују своју фрустрацију једни на другима (то се данас ради преко фејсбука и других мрежа), а мијењало се није ништа. НИЈЕ ИМ БИВАЛО БОЉЕ, иако је ослобађање од фрустрација доносило тренутно олакшање ("Како сам му сложио!"), и иако су често имали илузију да учествују у нечему великом и важном (баљезгарије о Несврстанима и понос због "поштовања" које је Црвени фараон уживао по свијету), и иако би понекад, ако би се Црвени фараон изненада лично појавио у неком колективу, добили тапшање по рамену, због којег би неко вријеме били истински срећни, иако им од тога НИЈЕ БИЛО БОЉЕ. Тапшање по рамену, растерећивање од фрустрација, гајење илузија о значају сопствене државе у свјетским оквирима, вјера у "боље сутра", и слично - све је то била СИМПТОМАТСКА терапија, од које нам НИЈЕ БИЛО ЗАИСТА БОЉЕ.

Након што је прошло неколико деценија, те законитости се у животу модерне Србије препознају тако што смо ми као народ издресирани да мислимо ДА ЋЕ НАМ БИТИ БОЉЕ уколико се промијени личност која води управу и политику у нашој држави. За ту личност агитујемо везујући за њу СВОЈЕ наде ("да нам буде боље") или је пљујемо да би та личност изгубила на изборима (опет - "да би нам било боље"). Када наш кандидат за новог "црвеног фараона" добије изборе, радујемо се и славимо ЊЕГОВ резултат мислећи да ће нам бити - знате већ - БОЉЕ, јер је Он на мјесту које смо му прижељкивали па смо и ми за један милиметар - као - порасли (илузија о величини, патрљак оног дивљења угледу Црвеног и лажно несврстаног фараона) а радујемо се и због тога што смо - као - тријумфовали над онима што су га пљували (то је оно - "Како сам му сложио").. Ако је наш кандидат изгубио, тада пљујемо по "побједнику" и неријетку се оклизнемо и пропадамо у провалију мржње - опет бркајући његов математички скор са свијешћу о сопственој вриједности (па је његов пораз сада удар на наше самопоштовање); одатле је само корак до правог осјећања аутошовинизма - мржње према сопственом народу, "крезубом и неуком" - који је изгласао неку "будалу". И тада пљујемо по том народу и проричемо му пропаст, "гашење свјетла" и како му НИКАДА НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ, јер је гласао како је гласао, док смо ми мирни и спокојни, у кули од слоноваче гордости, као да нас се то не дотиче. Тада маштамо о одласку из земље, тамо негдје у неку далеку земљу у којој ће нам БИТИ БОЉЕ. Ово је још једна дјечија фантазија у којој се одлаже рад на поправљању реалног стања, на неко вријеме у будућности, или на неко друго мјесто.

А НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ ни од тога... Јер, то би било као када би се сељак на јесен надао да ће нешто пожњети или убрати, само у зависности од тога да ли је година као година била кишна или сушна, родна или неродна, а да претходно није ништа ни заорао ни посијао, нити се о томе бринуо.

Кажем и сматрам то што сам написао јер је сваки политички избор који наши бирачи направе, одређен првенствено представама - увјерењима која тај народ носи у свом колективном несвјесном, а једно од најважнијих је оно које сам описао, причајући причу из времена Црвеног фараона - да ЋЕ НАМ БИТИ БОЉЕ када неки лик на политичком врху наше државе (или сатрапије, али да се не понављам) буде замијењен неким другим.

То је ДУБОКО ПАСИВНО гледање на ствари, и потпуно недјелотворно, међутим - оно је само дио нашег новог културног обрасца. Поред тога, важан негативан дио тог обрасца је и НЕМАЊЕ СВИЈЕСТИ О ГРАНИЦИ ИЗМЕЂУ РЕАЛНОГ И НЕРЕАЛНОГ. Преведено на мало једноставнији језик - то је оно када пратимо популарне ријалитије и на оно што ти потпуно нереални ликови ураде, реагујемо својим РЕАЛНИМ емоцијама, као да је у питању стваран живот. Посљедица тога је да ми као народ НЕ УМИЈЕМО ДА РАЗЛИКУЈЕМО ПОЛИТИЧКУ ПРЕДСТАВУ ОД РЕАЛНИХ ПОЛИТИКА И ЊИХОВИХ РЕЗУЛТАТА. Стога је могуће да и Велики сатрап представи себе као непоколебљивог борца за српске интересе и идеале - Он који је потписао укидање српских институција на Косову и Метохији, а да се с друге стране један кандидат који признаје исфабриковани "геноцид у Сребреници" представи као довољно патриотски бирач да за њега може гласати велики број иначе родољубивих Срба; с треће стране - невјероватно велик број људи је гласао за измишљен лик који не постоји (као када бисте гласали за Пају Патка или Дарта Вејдера), а с четврте - било је могуће да се један од кандидата, баш онај који је пренио питање Косова из надлежности УН гдје смо имали шансе због својих пријатеља који тамо сједе, у наручје ЕУ која нам је непријатељ, ни не трепнувши представља као ПАТРИОТСКИ настројен кандидат?!

Превише смо потонули у виртуално. У иреално.. Исувише се својим мислима бавимо тиме, на то трошимо сувише емоција.. Од тога нам сасвим сигурно НЕЋЕ БИТИ БОЉЕ, или хоће - у мјери у којој се на наш реални живот одражава неки добар скор који постигнемо у некој видео игрици или неки нови ниво на који у тој игрици пређемо. Нервирамо се и гриземо, надамо се и ишчекујемо "ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ" - тако што ће неко побиједити или бити поражен на изборима. А свој ангажман схватамо као вођење онлајн битака и евентуално - излазак до изборног мјеста, заокруживање редног броја и убацивање "судбоносног" папирића у кутију. А до тада и послије тога, шта радимо? - ЧЕКАМО - да нам отуда или однекуд друго сване, и да нам - већ погађате - "буде боље"..

У СВИМ ОВИМ СЛУЧАЈЕВИМА, МИ ИЛИ БЈЕЖИМО У ИЛУЗИЈЕ ИЛИ СЕБИ ПРЕДСТАВЉАМО ДА ЋЕ НАМ "БИТИ БОЉЕ" КАДА СЕ ПРОМИЈЕНИ НЕКА ОКОЛНОСТ ИЛИ ВИШЕ ЊИХ - ОДНОСНО НЕШТО ШТО ЈЕ ИЗВАН НАС САМИХ.

А шта смо сами у свом животу урадили "да би нам било боље"? Колико смо учили, колико научили, колико се заиста трудили и радили, колико размишљали и планирали, колико се организовали - али не у појавној (позоришној) политици, већ у реалним животним биткама, и то на конструктиван, хришћански начин?

02. април 2017. - дан избора..
Све новине и све вијести претрпане су причама о току избора.. За то вријеме, у Нишу, у приземљу једне мале стамбене зграде експлодира плинска боца..
Од силине удара урушава се плафон који је уједно и под за горњи спрат; на несрећу баш у тој соби било је двоје младих близанаца, старих 18 година, брат и сестра.. Обоје пропадају спрат испод и гину..

На медијима вијест, да не може бити "типичнија" - "НЕСРЕЋА У НИШУ, ДВОЈЕ ПОГИНУЛИХ". Математички прецизна информација. Али да ли може да пренесе 1% стварног размјера ове ужасне трагедије? Родити двоје дјеце, близанаца, сина и кћер, радовати се првој ријечи и кораку, поласку у школи, пребољети са њима све дјечије болести, бринути се и веселити, дочекати да постано пунољетни, а онда - у тренутку краћем од трептаја ока - ИЗГУБИТИ ИХ.

На интернету затим - жестоке реакције. Проклињемо комшиницу која је несмотрено унијела плинску боцу у свој стан испод погинулих.. Проклињемо државу, сумњамо у Бога који је такву трагедију дозволио..
Мислимо да смо у праву, а уствари - само се РАСТЕРЕЋУЈЕМО ОД ФРУСТРАЦИЈЕ. Мислимо да тиме чинимо нешто добро за друге, а уствари олакшавамо СЕБИ душевни бол.

Боље

 

А јесмо ли се сјетили да одвојимо тренутак времена, јесмо ли стали, јутрос када смо улицом ишли на посао, и у себи се, онако од срца помолили Богу, да у своје наручје прими те двије душе, и да њиховим родитељима који сада проживљавају што се не жели ни највећем непријатељу, дарује снагу, вјеру и смирење? Колико нас ће отићи данас до цркве, и упалити двије свијеће за два млада живота која су изгубљена, и барем још једну, за милост од Бога, за њихове ближње који остају без њих?!
Можда неко од нас зна или има некога у Нишу.. Колико од нас таквих ће назвати свог ближњег у Нишу и рећи му да се распита да ли унесрећеној породици нешто треба?

То би било ПРАВО ДЈЕЛОВАЊЕ. Дјеловање које у свим аспектима живота - НЕДОСТАЈЕ.
Недостаје јер смо научени, издресирани да другачије функционишемо - и у складу с тим су нам и избори које чинимо и у смислу тога шта ћемо (или нећемо) урадити, и како ћемо гласати.

Због тога дјелујмо, не обавезно ни у оквиру система, нити нужно као његов непријатељ, већ БЕЗ ОБЗИРА НА СИСТЕМ, тамо гдје можемо и гдје има реалног ефекта. И Христос је сишао међу нас не мијењајући политички систем Римског царства и не кандидујући се на изборима, а могао је - као Бог - једним својим мигом разорити не само Рим, већ и читав свијет.. Учинио је тако јер је било много више ПРИОРИТЕТА које је требало урадити. Требало је неког излијечити, некоме вратити пољуљану вјеру.. некоме обрисати сузу са лица.
И Он то ради све до данас. Не бринимо - то неће вјечно трајати, али тих приоритета толико има да Дан свођења рачуна још увијек није освануо, иако знамо и вјерујемо да ће осванути.

Зато ДЈЕЛУЈМО. Обришимо некоме сузу. Посадимо дрво. Научимо нешто ново. Овладајмо неким новим језиком. Рјешавајмо МИ своје проблеме а не очекујмо да нам се то ријеши политичким захватом негдје "горе".. Измирујмо се.. Назовимо пријатеље, рођаке, кумове, можда чак и родитеље с којима се нисмо дуго чули.. Гајимо и развијајмо пријатељске односе са људима који су нам важни.. Посјетимо на сваких 3-4 мјесеца неки манастир, спријатељимо се с монасима, помажимо им.. Отиђимо у своју мјесну цркву.. Научимо тропар свог свеца.. Молимо се ујутро и увече, захвалимо Богу на сваком дану који нам је даровао.. Заснујмо породице, гајимо дјецу..
СПИСАК ЈЕ БЕСКОНАЧАН - допишите сами, и што је још важније - УВРСТИТЕ ТО У СВОЈЕ НОВЕ НАВИКЕ..

Када као појединци тако будемо приступали реалности, НЕЋЕ БИТИ ДРУГЕ НЕГО ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ.

А тек када бисмо као друштво и народ овакав приступ уврстили у свој колективни ментални склоп, не смијем ни помислити гдје би нам био крај.

Када ми постанемо бољи, тада ће нам и бити боље.

Ромен Луис

Последњи текстови

Драгослав Бокан : Неповерење

Драгослав Бокан : Неповерење ...

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ДАРВИНА И ДРУГИХ ПРОБЛЕМА У СРПСКОМ ДРУШТВУ ПОСЛАНИЈЕ ВЛАДИКАМА СРПСКИМ

Божидар Митровић : СВИМА ПО ПОВОДУ ...

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђеље по антихристу - на проповиједи "нове религије"

Горан Лучић - Ђурица : Антијеванђељ...

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, тролови, караконџуле и остала митска бића

Мислав Хорват : Хрватски краљеви, т...

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ

Ромен Луис : ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ...